Komsiluk

Vreme je stajalo u tom gradu. Nista se nije desavalo. Ustvari, desavalo se. Kraduckalo se tu I tamo. Opstina je krala narodu pare, omladina Bogu dane.  I ljudi su bili nekako isti. Toliko isti da su mogli da se podele na sablone. A sablona je bilo toliko malo da su mogli svi da stanu u jednu zgradu. Cak su I umetnici upali u neki svoj sablon.

Ziveo sam u toj zgradi broj 7. Zgradi na raskrsnici. Uklapao sam se u sablon. Trudio sam se. Zavrsio sam skolu I zvanicno postao nezaposlen. Iznad mene stanovala je porodica. Svadjali su se jer nisu imali para. Ispod mene stanovala je jos jedna porodica. Svadjali su se jer nisu znali sta ce sa parama. Levo od mog prozora nalazio se stan u kome je ziveo neki lik. Jos uvek ga nisam video treznog. Cekao sam dan kad ce da se ubije. Tako mi je nekako delovao. Pred samoubistvom. Stalno je kukao na zenu koja ga je ostavila. Ujutru kad bih pio kafu na prozoru cuo bih kako doziva njegovu Andjelku. “Andjelka jebem li ti sitno zito, sta mi napravi...” “Crkla dabogda Andjelka, kurac ti se dabogda ogadio…” Nikad nisam upoznao ni tu cuvenu Andjelku. I tako svako jutro, a ja bih pio kafu I gledao komsinicu koje nagnuta preko ograde terase prica sa muzem koji je radi negde preko grane. Odlicna je bila ta komsinica. Nije imala velike grudi, taman kako treba. Samo bi glup covek rekao za njene grudi da su male. Jednom sam sanjao da sam alpinista I da se penjem ka vrhu njene leve sise. Nisu one toliko ni bitne. Ta komsinica umela je pogledom da u muskarcu izazove ona sitna zadovoljstva, za koja samo muskarci znaju. Verujem da bi svako ko je upoznao pre streljanja umesto cigare izabarao bas taj njen pogled. Sitno zadovoljstvo pre nego sto ti na hladan zid prospu mozak. U vreme kad bih pio kafu na prozoru jedna starija zena iz potkrovlja isla bi u prodavnicu po hleb, novine, I cigare za muza. Svaki drugi dan kupovala bi mleko. Imala je veliko dupe. Pomnim istrazivanjem zakljucio sam da su zene sa velikim dupetom uglavnom dobrodusne. Sto im je vece dupe to su dobrocudnije. Zene sa dobrim pozadinama umeju da budu drske. Znao sam da u potkrovlju zivi I neki stari bracni par. Baba I deda. Nisam ih vidjao jer su isli u prodavnicu pre nego sto bih se probudio, ali znao sam da zive gore. Prodavacica je bila jako cudna. Svaka recenica zavrsala bi joj se sa “srce” ili “sreco”. Dugo mi je trebalo da se naviknem…

-          Jos nesto srce?

-          I cigare. (znala je koje cigare pusim)

-          Izvoli sreco.

-          Hvala.

 …Ne znam u kom stanu zivela je neka devojka. Godinama se drala pred ogledalom, pevala Seku, Jecu I Cecu, a onda je jednog dana prestala. I na to sam se navikao. A onda je sve otislo u kurac.

***

Uticnica za fen mi se nalazila odmah pored WC solje u visini daske. Kad sam se uselio u stan cesto sam se tripovao da cu da poginem jednog dana kada dodjem kuci pijan. Pa sam u pocetku u pijanim stanjima pisao u flasu. Posle sam naucio. I bas dok sam se koncentrisao da pisam zazvonio mi je telefon, u pokusaju da ga dohvatim okrenuo sam se ka uticnici I promasio je za centimetar, u strahu se okrenuo I popisao se po peskirima.

-          Halo, ko je?

-          E komso, ja sam. Komsija iz sedmice. Sta radis?

-          Nista evo me u kupatilu ribam nesto.

-          Sta kazes? Sto rivas u kupatilu? Da dodjem ja kod tebe? A?

-          Ribam.

-          Riljas? Dobro, nema veze, ajd’ dodji ti do men’ na kafu. Imam onu novu. Svi u jedan.

-          Docicu za pet mina.

Bacio sam peskire, oribao pod, presvukao se I otisao kod komsije.

Stajao sam ispred vrata sa flasom vina u ruci. Pozvonio sam. Komsija mi otvara u majici na bretele.

-          Udji, ja sam Nenad.

-          Viktor.

Ulazim u stan. Otvorena su samo vrata od dnevne sobe. Na najvecem zidu ogromna slika neke devojke, ispred nje stocic sa flasom rakije, pored je kauc. Na drugoj strani sobe su ormari I police sa knjigama.

-          Viktore moram da te pitam nesto.

Klimam glavom.

-          Jel si probao nekad da popusis sam sebi?

Poslednje Momcilovo pismo

Otvaram oci, sedam na ivicu kreveta I palim cigaru. Na stolu tanjiri sa ostatcima hrane od predhodnih dana, I flase sa pivom koje je vec izvetrilo, I rakijom. Dizem roletne I otvaram prozor. Buka sa ulice ulazi u sobu. Prolaze kola, kerovi jure za njima I laju. Vrate se, posedaju oko stanice autobusa, cekaju sledeci zanimljiv auto, da potrce za njim I da zalaju. Nikad nisam znao zasto kerovi trce I laju na tockove automobila. Mada nekako se po njima vidi da su srecni kad zavrse sa tim. Valjda im je to posao. Voleo bih da umesto za parama I poslom I ja trcim za tockovima I lajem. Izmedju ostalog, mislim na tebe svaki prokleti dan. Pretpotstavljam da te to zanima. Stidim se sebe dok gledam nase slike, jedino tada se osecam slabo. Gledam ih skoro svaki dan. Uglavnom se posle toga napijem, pustam ploce dorsa na gramofonu I placem. Jebi ga.

Juce sam setao gradom. Gledao ljude, golubove kako se udvaraju jedno drugom klukrovskim stilom, sedeo na klupi, pio pivo, gledao paukovu mrezu, pravio sam mu drustvo dok je cekao neku muvu ili leptira. I docekali smo zajedno. Ulovio je. Grad je bio skoro prazan, ne znam gde su bili ljudi. Stajao sam na jednom semaforu, cekao zeleno svetlo. Sa druge strane stajala je neka crnokosa devojka u farmerkama I crvenoj kariranoj kosulji. Gledao sam je, ona je gledala niz ulicu. Upalilo se zeleno I presli smo ulicu. Pogledala me je nekako stidljivo I krisom, I nasmejala se blago. I bas sam bio srecan. Zeleo sam da zapamtim taj njen osmeh. Da ga uslikam u secanje. Okrenuo sam se za njom. Nisam je zamisljao golu niti bilo sta slicno, gledao sam njenu kosu, sve dok nije zasla iza ugla. Uzeo sam besplatne novine, krenuo niz ulicu, otvorio prvu stranu da citam, iste gluposti svaki dan, zapalio sam cigaru I bas sam se osecao odraslo tako dok sam setao niz ulicu I citao novine. I danas sam isao do onog mesta gde smo se prvi put poljubili. Nisam se puno zadrzavao.

U Knez Mihajlovoj sam uzeo malo mace od nekih zena. Lepo je, belo mace. Ustvari macor. Zovem ga Gojko. Mada on ne voli kad ga zovem tako. Ucio sam ga da ide u WC I da jede na jednom mestu, I bas je nemirno. Spava samnom. Podseca me na ono nase mace, koje sam nasao na ulici, I doneo kod nas u stan, pa si ga posle, kad je malo poraslo odnela kod dede u selo da lovi miseve kod njega u ambaru. Bas me podseca to mace na nas, na onaj letnji  dan, kad si spremala palacinke u kuhinji, u crvenoj kecelji,  a ja sedeo na terasi, gladan, I gledao ljude, I pusio cigaru, I pio ono rusko pivo koje smo dobili od tvojih prijatelja. Iz dnevne sobe sa gramofona pevao je Van Morrison, ne secam se koju pesmu, ali bas je bilo veselo. Vracaju mi se cesto takva secanja. Bas mi uzasno nedostajes.

Momcilo

Zguzvao je hartiju I bacio na gomilu zguzvanih papira natopljenih mastilom u ugao sobe. Prstima je dobovao po stolu, flasa rakije stajala je desno na par centimetara od sake. Njena slika stajala je na pisacem stolu. Vec devet godina je mrtva. Silovana. Par dana nakon toga se ubila, legla je u kadu pustila toplu vodu I prerezala vene. On je nasao. Tada je prvi put doziveo nervni slom, I posle njega nikad vise nije bio isti. Manijak je u zatvoru, stigla ga je ruka zemaljske pravde, ali sta mu to sada znaci. Taj lik silovao je jos dvanest zena pre nego sto su ga uhvatili 1989. Imala je trideset godina kada se ubila. Nikad joj nije oprostio samoubistvo. Mada je na neki nacin I razumeo. Pisanje pisama mu je postala navika. Pise ih od tog dana, svaki dan. I svaki dan ih guzva I baca. Valjda mu to pomaze da pregura dan. Neko zvoni na vrata. Otvorio je vrata I ugledao crnokosu devojku. Zbunila se kada je videla njega. Plakala je.

-          Molim vas, jel mogu da koristim vas telefon, decko mi je u bolnici, moram da zovem njegove da im javim sta se desilo. Molim vas.

-          Naravno, udji.

Usla je u stan, a za njom jos dva nervozna momka od po dvadesetak godina. Nosili su ranceve, I bejzbol palice. Prvi ga je udario u rebra, Momcilo se savio od bola. Devojka se sklonila u ugao sobe do pisaceg stola, uzela je sliku u ruke. Drugi momak je prevrtao po stanu I ubacivao nakit u ranac.

-          GDE SU PARE MATORI? – drao se prvi dok ga je tukao palicom po ledjima , rukama I nogama.

-          Ubij me picko!

Momak je izvadio pistolj iz pojasa, I udario ga po faci.

-          GDE SU PARE, ZADNJI PUT PITAM! – rekao je I repertirao pistolj.

-          Ajde sisice narkomanska! Cekam ovo nesto vec godinama. Nemam muda da sam povucem…

Pucanj. Nije stigao da zavrsi. Momcilo je lezao u lokvi krvi. Krv iz rupe od metka na levoj strani njegovih grudi sarala je kosulju u kojoj je bio. Video je belu svetlost u uglu sobe. U sledecem trenutku video je sebe na podu sobe kako lezi u lokvi krvi, na jednoj strani je bio tunel, na drugoj strani video je crnokosu. Devojka je pocela da place. Usao je u tunel, na kraju tunela stajala je Marina, njegova jedina ljubav, lepsa nego ikad, okrenuo se jos jednom iza, na svom licu na podu video je osmeh. Okrenuo se ka svetlu. Nikad nije verovao u te stvari, svetlo na  kraju tunela I to. Ispostavilo se da je tacno. Momci su se pokupili iz stana I pobegli. U daljini cula se kako zavija policijska sirena. Devojka se  nagla na zid I sela na pod. U ruci je drzala poslednje Momcilovo pismo.

            Kroz prozor je cula kerove kako trce za automobilima. Cula je njihove sape dok udaraju o asfalt. Cula je njihovo srecno dahtanje, jer je posao zavrsen za veceras. Nije imala hrabrosti da pogleda Momcila. Cula je mjaukanje. Pogledala je u njegovom pravcu. Malo belo mace sedelo je pored Momcila, njuska mu je bila uprljana krvlju. Nakrivljene glave gledalo je u devojku. Lizalo je sapu. Devojka je ustala, podigla mace, izasla iz stana, podigla ga je u vis I pogledala ga u plave oci.

-          Zvacu te Moma.

Palcem mu je obrisala njusku I krenula niz jednu od beogradskih ulica. Pored nje prozujale su dve pandurske sirene. Sela je kuci, stavila macora u krilo, I cekala da pozvone na vrata.

Mali crni ker

 Molim te samo da ima malo, molim te Boze, samo dva dima, samo da je ostalo bar malo da ostruzem sa mrvilice, samo jedan dim, postacu dobar covek, ici cu sutra do crkve, zapalicu svecu ili dve, necu vise da jebem u dupe, necu da psujem,  molim te bilo ko.

    Hodao sam ulicom, ubrzanim, nespretnim korakom, sa osecanjima popisanog cveta. Trebalo mi je bilo sta, da mi smiri disanje, da mi lupi samar, da me vrati  u normalu. Spotakao sam se o ivicnjak. Gledao sam nesrecna istupljena lica devojki koje rade u fest fudu. Jos uvek je crveno ispred mene. Svo vreme prati me jedan mali crni ker prkosne face. Stigli smo zajedno do raskrsnice nespretnim hodom. Zeleno svetlo. Krenuo je prvi, da pokaze ko je dominantan.

    Trajalo je delic sekunde. Samo kratki crveni bljesak. Razneo ga je po celoj ulici. Gledao sam u tablice kako se udaljavaju.

    Udahnuo sam duboko. E brate Boze, znas onaj dim. Opusteno, ne treba.