Komsiluk

Vreme je stajalo u tom gradu. Nista se nije desavalo. Ustvari, desavalo se. Kraduckalo se tu I tamo. Opstina je krala narodu pare, omladina Bogu dane.  I ljudi su bili nekako isti. Toliko isti da su mogli da se podele na sablone. A sablona je bilo toliko malo da su mogli svi da stanu u jednu zgradu. Cak su I umetnici upali u neki svoj sablon.

Ziveo sam u toj zgradi broj 7. Zgradi na raskrsnici. Uklapao sam se u sablon. Trudio sam se. Zavrsio sam skolu I zvanicno postao nezaposlen. Iznad mene stanovala je porodica. Svadjali su se jer nisu imali para. Ispod mene stanovala je jos jedna porodica. Svadjali su se jer nisu znali sta ce sa parama. Levo od mog prozora nalazio se stan u kome je ziveo neki lik. Jos uvek ga nisam video treznog. Cekao sam dan kad ce da se ubije. Tako mi je nekako delovao. Pred samoubistvom. Stalno je kukao na zenu koja ga je ostavila. Ujutru kad bih pio kafu na prozoru cuo bih kako doziva njegovu Andjelku. “Andjelka jebem li ti sitno zito, sta mi napravi...” “Crkla dabogda Andjelka, kurac ti se dabogda ogadio…” Nikad nisam upoznao ni tu cuvenu Andjelku. I tako svako jutro, a ja bih pio kafu I gledao komsinicu koje nagnuta preko ograde terase prica sa muzem koji je radi negde preko grane. Odlicna je bila ta komsinica. Nije imala velike grudi, taman kako treba. Samo bi glup covek rekao za njene grudi da su male. Jednom sam sanjao da sam alpinista I da se penjem ka vrhu njene leve sise. Nisu one toliko ni bitne. Ta komsinica umela je pogledom da u muskarcu izazove ona sitna zadovoljstva, za koja samo muskarci znaju. Verujem da bi svako ko je upoznao pre streljanja umesto cigare izabarao bas taj njen pogled. Sitno zadovoljstvo pre nego sto ti na hladan zid prospu mozak. U vreme kad bih pio kafu na prozoru jedna starija zena iz potkrovlja isla bi u prodavnicu po hleb, novine, I cigare za muza. Svaki drugi dan kupovala bi mleko. Imala je veliko dupe. Pomnim istrazivanjem zakljucio sam da su zene sa velikim dupetom uglavnom dobrodusne. Sto im je vece dupe to su dobrocudnije. Zene sa dobrim pozadinama umeju da budu drske. Znao sam da u potkrovlju zivi I neki stari bracni par. Baba I deda. Nisam ih vidjao jer su isli u prodavnicu pre nego sto bih se probudio, ali znao sam da zive gore. Prodavacica je bila jako cudna. Svaka recenica zavrsala bi joj se sa “srce” ili “sreco”. Dugo mi je trebalo da se naviknem…

-          Jos nesto srce?

-          I cigare. (znala je koje cigare pusim)

-          Izvoli sreco.

-          Hvala.

 …Ne znam u kom stanu zivela je neka devojka. Godinama se drala pred ogledalom, pevala Seku, Jecu I Cecu, a onda je jednog dana prestala. I na to sam se navikao. A onda je sve otislo u kurac.

***

Uticnica za fen mi se nalazila odmah pored WC solje u visini daske. Kad sam se uselio u stan cesto sam se tripovao da cu da poginem jednog dana kada dodjem kuci pijan. Pa sam u pocetku u pijanim stanjima pisao u flasu. Posle sam naucio. I bas dok sam se koncentrisao da pisam zazvonio mi je telefon, u pokusaju da ga dohvatim okrenuo sam se ka uticnici I promasio je za centimetar, u strahu se okrenuo I popisao se po peskirima.

-          Halo, ko je?

-          E komso, ja sam. Komsija iz sedmice. Sta radis?

-          Nista evo me u kupatilu ribam nesto.

-          Sta kazes? Sto rivas u kupatilu? Da dodjem ja kod tebe? A?

-          Ribam.

-          Riljas? Dobro, nema veze, ajd’ dodji ti do men’ na kafu. Imam onu novu. Svi u jedan.

-          Docicu za pet mina.

Bacio sam peskire, oribao pod, presvukao se I otisao kod komsije.

Stajao sam ispred vrata sa flasom vina u ruci. Pozvonio sam. Komsija mi otvara u majici na bretele.

-          Udji, ja sam Nenad.

-          Viktor.

Ulazim u stan. Otvorena su samo vrata od dnevne sobe. Na najvecem zidu ogromna slika neke devojke, ispred nje stocic sa flasom rakije, pored je kauc. Na drugoj strani sobe su ormari I police sa knjigama.

-          Viktore moram da te pitam nesto.

Klimam glavom.

-          Jel si probao nekad da popusis sam sebi?